Krivi smo, da zločinci smo ,ubijali smo, pljačkali, palili, rušili, silovali
 

Piše: Danica Drašković, supruga Vuka Drašković.

Ne može sa nama ništa milom već samo silom, ponovo je videla Evropa i poslala nam ultimatum. Ili ovako, ili nikako, kažu Angela Merkel i njena partija, što znači cela Evropa a i Amerika, uzalud se tešimo da to nije tako. Jeste i biće, moramo ispuniti svih sedam tačaka iz zahteva za nastavak pregovora o članstvu u EU, a naročito sedmi, koji je nov, svež, dodat „već poznatima“ šest zahteva, kako kaže naša vlada. On je dodat sutradan nakon posete Aleksanda Vučića Nemačkoj i on je to pokušao da spreči, ali nije uspeo.
Pa naravno da nije, dosta je već i Nemcima i Englezima i Amerikancima i nama građanima ove jadne zemlje, tog vrćenja praznih priča srpskih vlasti već dvanaest godina posle Miloševića, kojeg su morali bombardovati da bi prestao teror nad Albancima na Kosovu, i tako, silom, zaustavili zločine i progon, i on je potpisao kapitulaciju.
Posle njega Đinđića, Koštunicu, Tadića, nisu bombardovali da reše kosovski čvor, iako su oni svi vodili Miloševićevu politiku i donosili odluke kakve bi i on donosio da je ostao na vlasti.
Strpljivo su čekali da se nešto promeni i da Srbija prizna realnost na Kosovu, koju je sama stvorila, ali ništa se nije menjalo. Nova, jedva dočekana naprednjačka vlast, koja je pre izbora obećala promene i te politike i zato dobila punu podršku Evrope, pala je odmah na istom pitanju vrdajući obećanjima da će ispuniti sve što je prethodna vlada potpisala i ništa više. A to više je tema i u Berlinu i u Briselu i sada nema pogađanja. Ako hoćete kod nas i sa nama u Evropu, budite prvo Evropljani kod vas.
Dosta je bilo mržnje, potpišite i vi sada ugovor sa Albancima da ste susedi, ljudi, da ćete sarađivati i ekonomski i politički civilizovano, u miru. Ne vidim u tom zahtevu nikakav problem za Srbiju.
Pa valjda to hoćemo, valjda je dosta sukoba, stradanja, paljenja carina, postavljanja balvana i barikada, ubijanja vojnika stranih država, valjda nećemo još. Ratovali smo dosta. Išli smo u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, pa najzad na Kosovo. I šta smo uradili? Poraženi svuda, isterani smo iz Slovenije, Hrvatske, iz Bosne i naravno i sa Kosova. Ostavili smo krvave zločinačke tragove za sobom koji se sada otkrivaju po Haškom tribunalu, na suđenjima našim političkim i vojnim komandantima.
I šta sad? Već dvanaest godina razvlačimo poraze, ne priznajemo da smo krivi, da smo zločinci, agresori, da smo u tuđe zemlje slali vojsku i kriminalce, ubijali, pljačkali, palili, rušili, silovali.
Hoćemo da to prodamo svetu kao patriotizam, odbranu naroda i teritorija, ali ne ide.

Surova istina groblja na tom putu od Knina, Vukovara, Srebrenice, Sarajeva do Kosova, hladnjače pune albanskih civila po jezerima Srbije, policijski poligoni puni sakrivenih, prenetih sa Kosova, leševa Albanaca, opljačkane banke, porušene kuće, rasturene porodice, to su tragovi naše sramote koji govore na svim jezicima sveta i jasno opisuju udruženi zločinački poduhvat, baš kako su rekli haški tužioci.
Evropa je u svemu u pravu, mi smo u svemu krivi i moramo prihvatiti ne sedam nego i sedamdeset sedam zahteva da nas prime u članstvo i da budemo bar malo amnestirani za sve što smo radili i uradili u zadnje dve decenije. Sedam tačaka je sedam slamki spasa za Srbiju, izbavljenja i ozdravljenja, povratka u civilizovani svet.
Svih sedam je u našem interesu, nijedan nije na štetu ni naroda ni države. Da sprovedemo reformu pravosuđa i borbu protiv korupcije, pa to valjda svi želimo, ne treba niko da nas tera.
Da kaznimo one koji su napali nemačku ambasadu 2008. godine, naravno da treba, to su nereformisane službe bezbednosti koje su napadale i ubijale i građane Srbije i moraju se privesti pravdi.

Kako možemo negirati genocid u Srebrenici kada je Vlada Republike Srpske na svojoj sednici usvojila i overila spisak od 7.800 pobijenih muslimana u Srebrenici po imenu i prezimenu, i time prihvatila počinjeni zločin kao nesporno delo njene vojske i politike.
Da se povuku paralelne strukture vlasti sa severa Kosova.
Pa naravno da moraju i treba odmah da se povuku, na to ih obavezuje Rezolucija 1244 Ujedinjenih nacija, u koju se kunemo svakodnevno, tražimo da je svi poštuju osim nas. Po Rezoluciji smo se obavezali još 1999. godine da u roku od samo nekoliko dana povučemo sa celog Kosova svaku vlast Srbije, i vojsku i policiju i sudove i lokalnu samoupravu, i nismo to uradili. Na severu Kosova bira se paralelna lokana vlast i boravi preko hiljadu pripadnika službi bezbednosti Srbije, koje imaju specijalne zadatke. Da pale Jarinje, prave barikade, zajedno sa kriminalcima švercuju robu, naftu, hranu i šta sve ne.
Da organizuju terorističke akcije kojima zastrašuju, ranjavaju i čak ubijaju Srbe po Kosovu, sa ciljem da provociraju sukobe sa Albancima, da onemoguće mir.

Zahtev da vlada u Beogradu utiče na Srbe sa severa Kosova da sarađuju sa Euleksom i Kforom, takođe je prihvatljiv i lako sprovodljiv jer znamo svi da njima Beograd diriguje i politički i finansijski, pa je lako promeniti naloge, oni moraju slušati ili će ih promeniti.
Da li će ove zahteve prihvatiti nova vlast Srbije zavisi od toga da li imamo srpskog De Gola danas. Sumnjam da imamo jer za to su potrebni velika hrabrost, istinski patriotizam i politička dalekovidnost, što je sve imao De Gol, a ne verujem da ima neki aktuelni srpski političar. Kada su me prijatelji pitali u sličnim situacijama svih ovih godina šta će biti, uvek sam im govorila da zamisle šta je najgore rešenje i odluka za narod i državu i to će biti.
I bilo je uvek. Sada je najgora odluka da se ne prihvate i ne ispune zahtevi Evrope, jer je to potpuno stradanje i hazarski put Srbije. Tako će i biti.'